Девојке, ово морате да урадите на Видовдан: Ставите ову травку под јастук и десиће вам се оно о чему дуго маштате

Видовдан се у Србији обележава 28. јуна и у народу носи посебно значење – многи верују да је то дан када се "отварају очи". 

Али, знате ли заправо зашто? 

Иако се овај празник дубоко укоренио у српску традицију, занимљиво је да у хришћанском календару не постоји светац по имену Вид. 

Тек 1892. године, Српска православна црква је први пут уврстила Видовдан у свој календар, и то као допуну – уз пророка Амоса и светог кнеза Лазара, чији култ СПЦ и званично негује. 

Разлог је једноставан, али снажан: Косовски бој, један од најважнијих тренутака у српској историји, догодио се управо на овај дан – 28. јуна 1389. године. 

Од тада се историјско сећање и народно предање преплићу, а Видовдан постаје симбол српског идентитета, борбе, али и прочишћења. 

У дубљем, прастаром слоју народне вере, овај празник вуче корене још из паганских времена. 

Словенско божанство Вид сматрало се врховним богом – "богом над боговима" – и веровало се да све види. 

Због тога се и сам празник повезује са погледом, спознајом и истином. 

Веровало се да оно што човек види на Видовдан – то ће му се касније остварити. 

Зато је дан био испуњен симболиком гледања, виђења и надања. 

У неким деловима Србије, посебно у селима подно Фрушке горе, људи су се рано ујутру умивали росом и том приликом изговарали: "Ој Видове, Видовдан, што ја очима видео, то ја рукама створио." 

Тај стари обичај сачувао се у траговима и данас, а многи и даље верују да није свеједно шта се на овај дан види, помисли или пожели. 

Јер – можда се баш на Видовдан погледа оно што ће обликовати судбину.

Сличан обичај забележен је и код Банатских Хера. 

Тамо су мајке на Видовдан доводиле своје кћерке до плота, а ове би се обраћале свецу: "Видо, Видовдане, што год очима видим, све да знам радити". 

У неким су крајевима износили на видело своје тапије и облигације, у другим су вадили новац из касе и бројали га. 

Било је много поступака те врсте. На Видовдан се могла видети и будућност.

 Тога дана се много гатало и прорицало. Као и у неким другим приликама, чиниле су то најчешће девојке надајући се да ће видети будућег изабраника. 

У Босанској крајини девојке су уочи Видовдана брале црвено цвеће вид, као и модру виду. 

Убрано цвеће пред спавање су стављале под јастук и говориле: "О мој Виде, виђени, о мој драги суђени, ако мислиш јесенас (да ме просиш), дођи вечерас, у први санак на састанак." 

Веровале су да ће се то и догодити, да ће им будући муж доћи у сан. 

У околини Власенице девојке су уочи празника брале видову траву и припремале још понешто. 

Наливале су воду у лонац који је купљен без погађања, затим узимале мало хлеба и соли, детелину са четири листа и једну тканицу коју би пребациле преко лонца. По завршеним припремама, девојка би пре спавања рекла: 

"Свети Виде и видова траво, отворите ми очи да видим свога суђенога. Ако је далеко, ево му детелина од четири крила, нека к мени долети; ако је гладан, ево му соли и хљеба, нека се наједе; ако је жедан, ево му воде, нека се напије; ако не може преко воде прећи, ево му ћуприје (мисли на тканицу), нека пређе".