Lepa akcija Srba sa Kupresa: Sastali se i očistili seosko groblje
Ništa nije slučajno. Pa ni to što sam se noćas probudio kada vreme nije. Ovde u Karakasu, u Venecueli, gde se nalazim, je tri sata posle ponoći.
Uključim telefon, uđem na Fejsbuk profil “Poljana - Vitorog” i, što bi se reklo iz prve, vidim objavu koja me je istinski obradovala i izazvala navalu emocija. Zbog kojih sam san i spavanje poslao k vragu, popio šljivovicu koju sam doneo iz Srbije i uzeo da napišem ovaj članak.
Da se na taj način, u ime svih nas daleko od zavičaja, odužim dobrim ljudima.
Tamo daleko, na Kupreškoj visoravni, ispod Velikog Vitoroga, gde se nebo sa planinom spaja, gde je lepše od samoga raja, u mom rodnom selu Šemenovcima, moje komšije organizovale su već tradicionalnu dobrovoljnu akciju čišćenja seoskog groblja.
Koje zahvaljujući njima uvek izgleda kao park. Kao i druga seoska groblja na delu Kupreške visoravni, koja su po Dejtonskom sporazumu pripala srpskoj opštini Kupres.
Vredno je poštovanja i može da posluži za primer sa kojom pažnjom se ti gorštaci, žuljevitih ruku i dobre duše, odnose prema svojim precima i njihovoj večnoj kući.
Na video snimku na Fejsbuku vidim da ih se okupilo dvadesetak. Krndija, Marića, Bosnića i Knežića. Skoro sve muške glave koje su ostale da se na rodnoj grudi i očevini bore za opstanak života ispod Velikog Vitoroga. Ali ima i onih koji su došli iz Banjaluke.
Jedni kose trimerima a moj školski drug Relja Krndija, partizanovac, kojeg smo u školi zvali Moca Vukotić, jer je dobro igrao fudbal, razmahao se kovanicom iz Mrkonjić Grada.
Najstariji akcijaš, moj brat od strica Špiro Marić, čuveni Špiracan, ima 91 godinu ali vidim da malo grabulja pokošenu travu, a malo nazdravlja rakijom.
Tu su i braća Rajko, Vlajko i Pero Krndija, braća Spaso i Radoslav Knežić, unuci Buluta Bosnića Neđo, Branko i Mile, Dušan, Stojan i Mirko Knežić, Dragomir i Dušan Marić…
E sad čekam da završe pa da mi pošalju svoju grupnu fotografiju…Čekam, pijem drugu rakiju, slušam pjesmu moga brata od strica Đoke Marića a suze same klize niz obraze. Da li više od tuge ili sreće, ko će ga znati.
-Pjevaj grlo, točiću ti vina, ne pjevaš mi 20 godina, nek odjekne pjesma do nebesa, nema kjepšeg grada od Kupresa. Pjevaj grlo, pjevaj, one pjesme svoje, pozdravi mi Blagaj, na granici što je.
